Код прозних врста својим обимом и бројем нарочито место заузимају житија ( биографије ). То су најоргиналнија дела српске средњовековне књижевности. У њима су описани животи најзначајнијих педставника српске феудалне хијерархије: владара и црквених поглавара. Писана су по узору на хагиографије. Најчешће нису писана дапруже историјску слику личности, него да је одвоје од њене средине, да јој дају световне, а не људске особине. Садржине имају много легендарних елемената. Имала су стални облик композиције и начин излагања садржине. Увод је обично богословски, а онда се излаже владарев или архиепископов живот, проткан умецима богословског и реторичког карактера. Крај је био обично врста похвале у којој су се наглашавале врлине личности о којој се говори. На крају се говорило и о чудесима које је та личност чинила. Осим легендарних, житија садрже и реалне чињенице, мада се њихова суштина може тек назрети. Значај житија је документаран - обавештава нас о степену развитка наше културе у средњем веку, уметничком и књижевном. Житија су и пример изградње нашег језика, продирања народног језика у књижевни. Најзначајнији писци житија су:Свети Сава, Стеван Првовенчани, Доментијан, Теодосије, Данило, Григорије Цамблак, Константин Филозоф, Патријарх Пајсије.